Pogrešivi ili savršeni?

Do kakvih nas problema može dovesti razmišljanje da  vredimo samo ako smo potpuno adekvatni u svemu čime se bavimo i neumereno težimo ka uspehu?

Ljudska karakteristika je da smo pogrešivi. Kad tad nam ne gine da u nečemu nećemo uspeti.  Zamislimo da se neuspeh dogodi i da po ustaljenoj navici mišljenja govorimo sebi da smo bezvredni nesposobnjaković.  Hoćemo li imati motivaciju da se pokrenemo, poverenje u sebe da možemo da menjamo i rešavamo probleme? Šta može da promeni neko ko je nesposoban? Samoobezvređivanje i gubitak poverenja u  sopstvenu sposobnost da nešto promenimo  vode ka emotivnoj patnji a u ekstremnim slučajevima i do teških emocija koje vode depresiji.

Kada obavljmo neki  zadatak a neumereno strepimo od  greške i neuspeha reflektor naše pažnje će biti usmeren ka nama a ne ka zadatku. Neprestano ćemo proveravati kako se držimo, da li nam ide ili nam ne ide i zbog toga se odvajati od same aktivnosti i smanjivati šanse da je uspešnije privedemo kraju. Mnogo je bolje prebaciti nagasak na ono što radimo nego na to da sve moramo uraditi savršeno dobro. 

Kada mislimo da je uspeh u jednoj aktivnosti dokaz celokupne naše vrednosti možemo se plašiti da se  upuštamo u billo kakve nove, nepoznate, izazovne  aktivnosti u kojima postoji rizik da nećemo uspeti. To je igranje zivota u sigurnoj, poznatoj zoni. Možda ćemo manje grešiti ali ćemo u velikoj meri osujetiti svoj razvoj i osiromašiti  život.  Strah od neuspeha I izbegavanje da napravimo grešku nam donosi više štete nego  sam neuspeh. Šanse ne idu uz garanciju a učenja i napredovanja  bez pravljenja grešaka nema.