Strah od neuspeha ili perfekcionizam?

Više nego ikada u savremenom društvu uspeh u svim aspektima života je postao imperativ. "Moram obavljati posao po najvišim standardima, stručno se usavršavati, napredovati, biti kompetentna majka i stimulisati razoj svoje dece, održavati domaćinstvo u savršenom redu, redovno vežbati, lepo izgledati."

Zvuči iscrpljujeće.

Da li postoje zakoni u univerzumu koji određuju da apsolutno tako mora biti, ili smo ih (pod uticajem sredine) sami formulisali u glavama a držimo ih se kao da su nepromenjivi zakon gravitacije?

Šta može da se dogodi ako se stvari ne odvijaju onako kako smo zamislili, a uvereni smo da je to jedni ispravan način življenja?

Počećemo sebe da doživljavamo kao neadekvatne za određeni posao ili život u celini, patićemo i iscrpljivati se i šanse da postignemo kruto postavljne standarde će biti još manje.

Niko nije kompetentan i nenadmašan u svemu. Niko se ne može pohvaliti savršenom adekvatnošću i uspešnošću ni u jednoj oblasti a još manje u svim aspektima života. Svi ljudi nešto rade dobro, nešto rade loše,  nekada uspevaju u svojim namerama a nekada ne. Ovo ne znači da ne treba težiti ka napredovnju, učenju i razvijanju u životu ali u tome treba uvažiti realnost i odustati od perfekcionzma koji donosi više štete nego koristi.

Prihvatanje ove istine može da bude rasterećujeće. Bez balasta ostvaranje savršenih rezultata i straha od neuspeha više ćemo uživati u samim aktivnostima kojima se bavimo i igri života u celini.